Prošao je rođendan, a i ja sam nekako pretek’o. Kaže mala, “mislim, krajnje bi morbidno bilo da odapneš na rođendan”… i oboje se prevrnemo od smeha. Pazi kad je i meni blam da pričam o tome. Nikome nisam otkrio detalje, dovoljno je znati da sam imao nepojmljivu sreću, pa posledica gotovo da nema.

Taman kada sam bio voljan pomisliti da je opasnost prošla, odnekud me strefilo da mi se bliži dve godine blogovanja, tako da sam i dalje na oprezu, da ne čuje zlo. Nešto kasnije provalim da je neka nesretna dušica došla do mog bloga kucajući “ni posle dve godine nije rekao da me voli”. Pred punom kancelarijom opalim da se smejem kao nenormalan, valjda da ih iznova uverim u istinitost tek izgovorene tvrdnje da mi opet nije dobro. Svi su mi poverovali. Na stranu enigma o vrsti odgovora koju je dotična dama očekivala, evidentno je da Google svašta zna, pa i to da je meni “volim te” zamena za “dobar dan”. Šta ću kad sam nevaspitan.

Podjednako razložne, ali kudikamo brojnije, bile su sledeće pretrage:

nebeska alka (12 puta za manje od 7 dana???)
herr otto flick
kritičari o delima hermana hesea
jedan je stepski
sumrak idola
desktop zezalice
takva sam kakva sam
zezalice koštunica
ave serbia
borhes maštarije
ko se krije iza stepskog? (budalinu nije mrzelo da proba 3 puta)
kosovo je srce -
livada u proleće
ljubavni trougao
moje priče debele snajke
oprosti mi
osmeh
pričaj mi o ljubavi

Dobro, nije ni blizu kao kod Gamet, nedostaje sex, ali meni je ovo super iz više razloga. Opsednutost Stepskim za mene nije nova stvar, postoji bar deset sajber likova kojima to ime znači mnogo više nego meni. Stepski se spominje i tamo gde ga nikad nije bilo. Na blog okupljanjima ili na blogovima na koje nikada nisam “kročio”, u komentarima, u postovima čak, totalno izvan svakog konteksta. Od trača do istine. Čak je i u pljuvaonici neko ostavio komentar “ajde Stepski briši ovo sranje”, pa su se neki onako kulturno i izokola raspitivali da li slučajno znam čiji je to blog bio. Ali da se vratimo na termine pretrage. Kada sam pre godinu dana promenio naziv bloga i nadimak, isti mi je vraćen koliko sutradan uz obrazloženje “jesi ti normalan, jedan je Stepski, zamisli da je neko drugi otvorio blog s tim imenom”. Kad me je T. pre neki dan pitala zašto sam ubrisao Stepskog, odgovorih da je to posledica ljubavnog trougla.

Dakle, Google je čudo, skoro ko tricikl, s njim ne možeš da se igraš žmurke. U to ime, molim osobu iz naslova da me kontaktira na stepski@steppsky.com, želim da se upoznamo.

E sad, da ne ispadne da sam dosledan i da mi ni najmanje nije stalo do Stepskog, ovde moram da ubacim parče dijaloga sa Gmaila od pre neki dan.

molerka: e, što zagasi stepskog?
me: zar nisi rekla da je krajnje vreme?
molerka: pa ja jesam, ali pitam te što…
mislim da je odavno vreme da imaš identitet van toga, ono imenom i prezimenom
me: pa eto
ma, puko mi film
godinu dana se ponavljaju iste priče o bolovima
koje više nisam mogao da slušam
ma znaš…
molerka: again!!??!!
me: ali to je samo povod, ima još hiljadu razloga
molerka: ma pametno
me: pa još počeli da ga spominju
van ikakvog konteksta, tipa
sad bi stepski reko…
ili što bi stepski reko…
i onda odvale neku notornu glupoščinu
a niđe veze
sad moram da smislim još gluplji nick
molerka: hahahhaha
stepski 2.0
latest improved beta version
free download
me: hahahahah
molerka: trial version
hahahhahah
includes all the features available
but expire after 30 days
me: hahahaha
molerka: user friendly
easy to use
me: hahahaha
loodacho
molerka: i okačiš još user manual
hahahhahahhah
kako rukovati s novim
hahahhah
me: uh, skroz mi je privlačna ta ideja
molerka: ma idealna
hahahhaha
da da
do jaja
me: vidi se da si kreativac do j.
oma ispališ
ko iz puške
molerka: prva stavka
TRI PUT MERI JEDNOM SECI!
me: ali to je opet dizanje prašine
koje bih da izbegnem, fala

I tako ti ja otvorim novi blog i bez predumišljaja podignem još veću prašinu.

Dovoljno je bilo da se Fjodorova vrati sa odmora i kaže: “Briši ono sranje od bloga i vrati mi Stepskog”.

Napustila me reč.

Vratila mi se poezija vetra, ona koja se ne može izraziti ni rečima, ni tišinom, ona što sa duše briše prašinu svakodnevnice… Vratila mi se muzika. I odnela me.

Negde.

U zanos.

Iskorak izvan tišine.

Daleko od sveta bio, dok sam ovo uglazbio.

I dalje se kezim. Znate kako mi je bilo tamo?

Ma, nemam reči, bilo mi je tuuu-duu-du-duuuuuu.

Stepski - Stepout

Bilo je to u nekoj zemlji seljaka
na brdovitom Balkanu
umrla su mučeničkom smrću
tri junaka
u istom danu.

Velikomučenici Boris Tadić, Toma Nikolić i Vojislav Dr Koštunica odoše na nebo da se sretnu sa svojim tvorcem. Vrhovno božanstvo se najpre obratilo Tadiću, sa zahtevom da se predstavi i kaže ono najvažnije o sebi.

Bota je spremno i nepokolebljivo odgovorio da mu je Kosovo u Srbji, Evropa u srcu, ali da su mu ispred svega mir u svetu, briga za ljude, nova radna mesta za građane i borba protiv korupcije.

Bog zadovoljno pogleda Borisa i reče, ” Mudro zboriš Borise, sedi ovde pored mene i budi moja leva ruka”. Bog zatim upita Tomu Nikolića čemu je najviše posvećen.

Toma odgovori da mu je Rusija na istoku, Šešelj na zapadu, a Srbija posred srca, ali da su mu mir u svetu, dobrobit za sve ljude, nova radna mesta za građane i borba protiv korupcije, prevashodni prioriteti.

Bog odgovori, ”Prepisuješ, ali mi se dopada kako razmišljaš. Sedi pored mene i budi moja desna ruka”. Bog se zatim okrenu ka Vojislavu Dr Koštinici, koji ga je kiselo i popreko gledao.

Bog ga upita, “Nešto nije u redu, Vojo?”

Dr Koštunica zajedljivo procedi, ”Danas je svima postalo jasno, da sediš na mom mestu”.

Stani, pazi, vidi…, ja ću da ti kažem, a ti nemoj da mi veruješ. Nikad nisam bio prvi izbor na draftu, ali sam cenjen igrač. Nisam velika zverka, al’ sam zato nezaobilazna zlatna rezerva. Najbolji drugi igrač u profi ligi frajera. Kad ponestane pravih, a to je skoro uvek, tražena sam roba.

Ima jedno pe’šesnaest žena, koje smatram drugaricama i ja tu ništa ne bih menjao. Ni one ništa ne bi menjale, sve dok imaju dečka. Kako se to promeni, ja dobijam kapitalnu ponudu. To se ponavlja u ciklusima, do pojave nove zverke. Pogodili ste, aktuelni hit meseca je opet “ostarimo zajedno”, sa sve bacakanjem u naručje. I u ovom ciklusu, naručje je moje. Frajeri, gde ste?

Unapred se ograđujem bodljikavom žicom po pitanju sledeće pesme. Ona nije autobiografska i kao takva neće biti ponuđena Grand prdukciji. Samo sam se malo poigrao u stilu, kako bi to bilo, kad bi tako bilo.

* * * * *

Kao mač bez korice, bio bih bez Zorice
ja sam ti bez Nataše, k’o bez štampe ataše
ili voz bez stanice, takav sam bez Danice
ne žalim ni parice, da budem kraj Marice.

Pred kapi sam moždanom, kad nisam sa Grozdanom
napade gorušice, dobijam bez Dušice
od muke mi zeleno, kad te nema Jeleno
da mi prođe mukica, uteši me Vukica.

Kad mi je do ishrane, odlazim do Mirjane
il’ do Cice Lafice, kad mi je do kafice
najbolje vanilice, nalazim kod Milice
a krem palačinke, kod male Jasminke.

Za mene je Nadica, slatka čokoladica
prekrasna Ikonija, izvrsna đakonija
od malene Vlaste, apetit mi raste
a zar nije Vesna, sva delikatesna?

Nema većeg delije, kad sam do Anđelije
život mi je igranka, kad je sa mnom Jadranka
ostaviću cigarete, sve zbog jedne Margarete
da mi budeš žena, bi li Magdalena?

Oj, Ivana, Ivana, konstantno si snivana
ne znam glava gde mi je, od Oljine hemije
čujem neku muziku, kad ugledam Suziku
obuzet toplinom, kad sam sa Milinom.

Sad mi misli blude, sve zbog jedne Dude
nema takve čavke, kao u Dubravke
put do njenog kreveta, simfonija Deveta
kad nemam kod koga, dobra je i Goga.

Udaljilo me, nije da nije, ali evo, pokušavam da se vratim svojim medijskim korenima, koje sam, na duže vreme i ne svojom voljom, napustio. I da je bilo do moje volje, opet bi došlo do napuštanja, ali to je druga priča, iako nemam ni prvu. Nije teško primetiti, da me zarezi još uvek nisu napustili, ali neparni kanali jesu, uopšte ne reaguju na komandu. Takođe, uočio sam da su, u međuvremenu, boje sa ekrana potpuno izbledele, baš kao i sećanja. Možda je do daljinskog, ček’ da zamenim baterije…

Uuu, oseti se razlika, sećanja se polako vraćaju, a povratiše se i neparni programi. Time je broj kanala na kojima nas, samo u ovom trenutku, rekreira i zabavlja Isidora Bjelica, skočio na parnih osam. Nezaboravno! Boje su ipak, izgleda zauvek, odletele na nebo, ali ne mari, crno-belo je ionako boja moga detinjstva. Tada sam belim pogledom u crno nebo ispratio isto tako bele astronaute na istorijski let na Mesec. Ne samo let, nego i slet. Posle su rekli da se to nije ni desilo, ali fakat da i dan danas, posle toliko vremena, bledi Mesec visi gore, onako neokrečen. Bilo je tih dana još mnogo sletova, ispraćaja i dočeka, ali neki tvrde da se ni to nije desilo. Možda su samo zaboravili. Okrečite sećanja!

Spikerka kaže da je snimak koji gledamo načinjen 15. aprila ove godine, dakle prekosutra. Iskreno me raduje da je tehnologija toliko uznapredovala i da više nema bojazni da ćemo propustiti budućnost! Dakle, nije reč o direktnom prenosu, već o snimku, što je još fascinantnije. To znači da sad gledam nešto što je ranije snimljeno u trenutku koji se još nije desio, a desiće se sigurno, snimak je najbolji dokaz. Ako snimak iz prošlosti zovemo “odloženim prenosom”, onda mu ovo dođe nešto kao “preuranjeni prenos” iliti vremenski podbačaj. Vreme definitivno ne postoji, let’s go back to the future! Opet sam, ni kriv, ni dužan, postao svedokom istorije, a bogami i budućnosti, sve u isti čas. Ako je oko sletanja na Mesec ostala nedoumica, ovde dileme nema, ovo je krupan korak za malog čoveka, ali tek prvi, iza kojeg sledi, što je sasvim logično, sledeći krupan korak.

Spikerka najavljuje aktuelne događaje, nemontirane snimke današnjice. Ozaren i ushićen gledam kako ekranom defiluju neki ljudi iz davne prošlosti, koji govore jezikom prošlosti, to su one iste fraze koje sam još kao dete upamtio, čitajući istorijske knjige. Gledam i ne verujem. Neron drži konferenciju za štampu, Hitler daje intervju javnom servisu, telefonsko uključenje živog Slobe u živi program, Gavrilo Princip gost “Dnevnika”, u kojem se lepo vidi Karađorđe kako deli bedževe na trgu, dok ga Đorđe Vajfert vuče za rukav i podjebava nešto u vezi imovinske karte, tv duel mladog i zrelog Đinđića, koji nezavisno jedan od drugog, u split screen maniru odgovaraju na ista pitanja, a očima ne mogu da se vide, Vuk Branković im je u poroti, pa reality show “Dva Miloša ubiše ološa” uz voditeljski par Obilić-Obrenović, zatim Mirko i Slavko u “Piramidi”, a mislim da sam video i Leku Rankovića… Dobro je, živ je.

Kao klinac sam maštao o vremeplovu, a danas prisustvujem ostvarenju svog dečačkog sna. Ipak, neke su stvari ostale iste. Jedan od prvih zaključaka do kojeg sam, još kao pionir došao gledajući televiziju, je da su čike sa televizije - totalni debili. To se i danas najbolje može videti u njihovom neposrednom kontaktu sa decom, koju valjda, ravnajući se prema sebi, takođe smatraju debilima. Zaintrigirano TV lice, verovatno još uvek pod utiskom poslednje urnebesne predstave koju je pogledalo (još je verovatnije da je reč o “Kursadžijama”), želi da sazna kakva je to senzacija privukla rastom manju osobu u pravo pozorište, dečije.

- Jel’ voliš da ideš u pozorište?

- Volim.

- Buci, buci… a jesi došla da vidiš medu, zmaja ili vuka? A?

Devojčica ćutke i u čudu gleda ka kameri, kako joj se pogled približava ka čika debilu, tako joj se zbunjeni izraz postepeno pretvara u blagi osmeh.

- Ne, došla sam da vidim predstavu.

Nije da se žalim, daleko od toga, ali ako izuzmemo desetak dana lufta oko Nove godine i nešto malo u februaru, sve ostalo je, od oktobra naovamo, bila kapitalna pogibija. Jebeš spavanje, spavaćemo u penziji, ako je doživimo. Dan, noć… nema razlike. Dobro ću zapamtiti one dane, kada sam u stilu velikog iluzioniste, svoje radno vreme uklopio u šablon “dva u jedno” (8:30-0:30) ili još bolje “tri u jedan i po” (8:30-16:30, 21:00-6:30, 11:30-18:30). I ovih dana je bilo “veselo” do u sitne sate. Nije lep osećaj kad primetiš da se zanosiš dok hodaš ka kolima, ili da se ljuljaš dok bauljaš ka krevetu, a znaš da nisi ništa pio.

Ali ne, to nije glavni razlog što me nema na blogetu. Pre par dana sam se osetio poprilično glupavo, kada sam na poziv prijateljice da joj nešto pričam, shvatio da nemam šta da ispričam, ni sebi, ni drugima. Jednostavno, nemam priču, zato i ne pišem. Nije da sam prazan, nego prosto rečeno, ne postoji ništa što me muči i što želim da izbacim iz sebe, a to ne može da bude loše. Čak sam se nosio mišlju da se potpuno povučem sa bloga, ako je već tako, ili sve dok je tako. Nekada sam izbacivao petnaestak postova mesečno, a sada izbacim jedva jedan ili nešto preko toga, čisto da ne prekinem lanac…, da dam neki signal da sam još uvek tu negde, što opet, može da zaliči na veštačko produžavanje agonije. A onda, juče bacim oko na statistiku, koja mi ‘ladno, putem brojki poručuje nešto sasvim drugo: potražnja za deficitarnim artiklom je uvek povećana, ili u prevodu, što manje pišem, sve me više čitaju.

Što bi rekla kraljica kiča, baš sam faca, diže mi se i kad neću. Mislim na rejting.

Inače, prijateljica, koja bi sad da me navede na priču, me je po sopstvenom priznanju, onomad zavolela baš zbog mog ćutanja. A jedna druga joj rekla da sam ja institucija, ali da mi to nikako ne treba reći, jer sam ionako uobražen, a treća mi rekla da sam nepristojan, patetičan i kičerozan, ali u isto vreme pametan, emotivan, iskren i dobrodušan, a četvrta rekla da sam… E da, sad sam setio zašto me nema na blogu.

Naravno, sprdam se, oni koji su me preko bloga malo bolje upoznali, a takvih nije više od dvadesetak, od čega samo sedmoro uživo, dobro znaju da mi publika ne treba, i da sam, gde god sam je imao, od nje pobegao. S druge strane, slagao bih tvrdeći da mi nije drago što svakoga dana, u proseku 180 osoba, slučajno ili namerno svrate na moj blog. Na multiblog sistemima sam imao 200 poseta samo u danima kada objavim post, ostalim danima ne bih prebacivao ni tih dvadesetak, a ovde… Ma impresivno, ko bi se tome nadao.

Elem, da skratim samom sebi hvalospev, ne očekujem da ću se u nastupajućem periodu zanositi pitanjem “na blogu biti, il’ ne biti”, jer hteo - ne hteo, na blogu sam i kada nisam.

p. s. ako ništa drugo, biće nove muzike. stigao je novi komp, a sa njim i novi softver.

Foto dodatak: stari je završio u kontejneru.

mrak pada na Čovečanstvo
i lica postaju nešto užasno
što je htelo više
od onog što se
pruža.

svi naši dani
obeleženi su neočekivanim
povredama - neke od njih su
prava katastrofa,
druge manje od toga
ali čitav taj proces
je zamoran i neprekidan.
zakon mrcvarenja.
mnogi dižu
ruke
ostavljajući
prazne prostore
tamo gde bi trebalo da su
ljudi.

naši preci,
naši vaspitni sistemi,
država, masmediji,
pristup životu
zaveli su i obmanuli
mase: pobeđene su
jalovošću
aktuelnog
sna.

nisu svesni
da ostvarenje
ili pobeda
ili sreća
ili kako god to nazvali
mora imati svoje poraze.

samo ponovno pribiranje
i kretanje napred
privodi suštinu
bilo kakvoj magiji
koja može da se razvije.

i sad
kad smo spremni
za samouništenje
vrlo je malo toga
ostalo da se ubije

što čini tragediju
manje-više
mnogo mnogo
većom.

* * *
Prokockali smo Istoriju
kao družina pijanaca
koja se kocka na sitno
u muškoj klonji lokalnog bircuza

* * *

Da, svakodnevno srećem na stotine ljudi koji su odustali od sebe. Ne, nisu me uvukli u svoj mrak, naprotiv, ako me je išta spasilo mraka, onda je to mimoilaženje s gomilom.

Potraga za rečima, koje bih da uperim ka mestu i trenutku, nije dugo trajala.
Njihov autor nije s ovih prostora, nije čak ni svedok trenutka.
Umro je na današnji dan, a zvao se Henry Charles Bukowski.

Ministar za Kosovo ne priznaje Kosovo.

Državni sekretar iz ministarstva za Kosovo izražava zadovoljstvo zbog odlučne i veličanstveno pravovremene intervencije snaga MUP-a, kojom su sprečeni neredi u centru Beograda.

Ministarstvo za trgovinu i usluge pregovara sa Moskvom da se sledeće sprečavanje nereda, održi na Puškinovom trgu, preko puta McDonaldsa. Sa sve Žigonovom, ali ovaj put bez Kusturice, jer je sasvim jasno da se domaći miševi tamo uopšte ne kriju, i dakako, bez Đinđićevih huligana, čije beogradske provokacije nisu promakle tamošnjim medijima.

Ministar za državnu infrastrukturu, nezadovoljan izveštajima državnog javnog servisa o državnom molebanu, u kojima se insinuira da je došlo do nekakvih nereda, preti ukidanjem pretplate. “Neredi, do kojih ionako nije ni došlo, su organizovani od strane onih koji podržavaju nezavisnost Kosova, do koje ionako nije ni došlo”, dodao je ministar državni.

Ministar vera apeluje na veroučitelje da ispune duhovnu prazninu u obrazovnom sistemu Srbije, nastalu otimanjem teritorije. Uz časnu pionirsku, da će se on lično založiti da nijedna komisija za privatizaciju čiji je član, neće ništa otimati, već samo poklanjati.

Ministar za inostrane poslove optužuje zemlje koje su izgubile zdrav razum i unazadile odnose sa Srbijom, dok ona, nezaustavljivo srlja u progres.

Tadić otputovao na Tibet da razglasi svoju evropsku orijentaciju, a potpredsednik vlade za evropske integracije uzeo učešće u debati pod nazivom “Stateški pravci ruralnog razvoja u Srbiji”.

U skladu sa Ustavom i zakonom, ministar rudarstva i energetike deli bedževe deci po ulicama, dok ministar prosvete obaveštava javnost da je poskupela struja.

Ministar ekonomije i regionalnog razvoja iznerviran što mu Nobelova izmiče za dlaku, sam sebi došao u vizitu, iznarazgovarao se sa zidovima zgrade vlade Srbije i vaspostavio dijagnozu – kolektivno ludilo.

Ministarstva za zdravlje, zaštitu životne sredine, kulturu, nauku, omladinu i sport, telekomunikacije i informaciono društvo, baš kao i ministarstva unutrašnjih poslova i odbrane mudro ćute jer nemaju šta da pokažu svetu, što je neprihvatljivo, te ih podhitno treba ukinuti. Srbija ne sme da ćuti sve dok joj iz vokabulara ne preotmu i poslednju frazu “da pokažemo svetu”. Ako bi se to desilo, Srbija bi trajno izgubila moć govora.

Eto, Legija ne ćuti, već nudi rešenja: vi meni vratite slobodu, ja vama, očas posla vrnem Kosovo, ali aman braćo, mojne više da retese o kršenju međunarodnog prava!

Neuralgičnim osmehom, u maniru sveopšte prihvaćenog i demokratski nam probranog premijera, kezi nam se svetla budućnost. Brze pruge ne dobaciše do Srbije, ali nam se približava nešto mnogo bolje. Već vidim, Putin prdne, onako od srca, a mi Južnim tokom prdež prosledimo dalje, od srca srcu, da se čuje sve do Tirane.

Srbijo, po tebi treba nazvati neki egzotični deo kosmosa, da možeš da ga gledaš kako sam od sebe nestaje.

Španija ne priznaje Kosovo.

España no reconocerá a Kosovo.

Između dve španske serije, tri tenora održala protestni koncert.

Kumanovski sporazum je potpisan u vreme kada je Mars kao simbol vojske, bio slab u Vagi (tada nije bilo Putina koji je Vaga), dok je Ahtisari imao jakog Marsa u Škorpiji. Saturn je bio u znaku zemljanog Bika što je nesumnjivi pokazatelj da je Ahtisari došao sa namerom da nam otme teritoriju. Mars vlada Ovnom u kojem je rođen Koštunica, a Saturn Jarcem u kojem je rođen Tadić. Kažu, ne može šut sa rogatim, dok sa druge strane, mi svi stoka rogata - pa opet najebasmo.

Nebesa nam zavališe šamarčinu i okrenuše leđa, ali ništa zato, mi ponosno slećemo na planetu Zemlju. Prkosno okrećemo drugi obraz ka silama svetske nepravde i prelazimo na naučne metode dokazivanja.

Prostor-vreme je četvorodimenzionalna arena u kojoj živimo svoje živote. Ako želimo da objasnimo neki događaj, najpre moramo utvrditi kada se i gde dogodio. Razni su načini za merenje mesta događaja, ali ovde je sasvim dovoljno da znamo da se događaj odigrao bilo gde u zemlji Srbiji. Ne nužno u srpskom Kumanovu, jelte. Tek kada, pored tri prostorne koordinate, odredimo i vreme događaja, imamo tačno utvrđen događaj.

Taj deveti jun 1999. godine pamtim po euforičnom slavlju i frenetičnim izlivima sreće izbezumljenih srpskih mladića koji su urlali pod mojim prozorom (vreme 20:13, geografske koordinate poznate redakciji), neposredno po objavljivanju konačnog epiloga tromesečne bombaške kampanje po našim glavama. Tog dana su nam “milosrdni anđeli” vojnom silom beskruplozno oteli teritoriju, koju smo sirovom vojnom silom osvojili 87 godina ranije, koja nam je opet vojnom silom surovo oduzeta 523 godine pre toga. Tadašnji srpski vladar je potpisao kapitulaciju i obnarodovao pobedu. Izbezumljenom je to više nego dovoljan razlog za slavlje, ali sam više sklon verovanju da su mladići te večeri ipak slavili opstanak žive glave na ramenima i povratak u “normalan” život.

Izbezumljeni teško uče, a lako zaboravljaju, pa tako, samo izbezumljen može umisliti da lažne dojave o bombama mogu zastrašiti nekoga ko je tri meseca živeo pod svim realnim bombama ovoga sveta. Samo maloumnik može biti toliko inventivan i progresivan, da u 21. veku svoju organizaciju nazove “Mlada Bosna”. Neću ni da pitam šta je tu mlado i novo, jer odavno vidim da je Koštuničina Srbija korak unazad čak i u odnosu na Miloševićevu.

Današnja Srbija nema druge poruke do “Šta će mi mozak, bez Kosova, srca i duše Srbije!?!”

Nego, kad smo već kod mozga, da vidimo šta nam poručuje teorija relativnosti. U idealnim uslovima je potrebno svega nekoliko mikrosekundi da se istina probije, kroz kičmenu moždinu, iz dupeta u glavu. U takvim uslovima se srce i duša nalaze negde na sredokraći između dupeta i glave. Međutim, kada se, pod uticajem velikih sila (a koja je to sila jača od sile gravitacije) srce i duša izmeste izvan matičnog položaja, dobijemo zakrivljeni sistem prostor-vreme, u kojem put od dupeta do glave više nije prava linija, već neka krivulja koja vrluda kojekude i udara tačno u mozak tek posle devet godina.

Dakle, po Ajnštajnu se gubitak Kosova dogodio pre devet godina, po Kusturici, Kosovo je Srbija zato što su Milanković, Andrić i Bodiroga Srbi, a po Koštunici pak, Kusturica je pankreas Srbije, moglo bi i bez njega, ali to ne bi bilo to.

Gore spomenuti mladići danas nisu više toliko mladi, daleko su od slavskog raspoloženja, ali su i dalje poprilično izbezumljeni, jer im je do mozga doprla otmica srca i duše Srbije. Današnji mladići su takođe izbezumljeni, a kako i ne bi bili, kada im je srpska vlada saopštila da nema Srbije bez Kosova, i da zato treba jebati kevu ambasadama, poslastičarnicama, autobuskim stanicama, izlozima, semaforima, kontejnerima, žardinjerama i srpskoj žandarmeriji koja nije sačuvala Kosovo. Za ambasade me boli kurac, jer je i to teritorija koju smo penkalom ustupili drugom, ali krivica semafora za gubitak Kosova dopreće u moj mozak, ako ne nikad, onda za koju godinu. Jebiga, i ja sam neki nadrkani Srbin podložan teoriji relativiteta, ali nisam nimalo izbezumljen.

Glas pijanog govornika u živom prenosu državne televizije poziva u boj. Imam vest za bojnike. Pravde nema, kao što je nikada nije ni bilo. Tokom 620 godina kosovskog mita, kosovska rana nije ni 100 godina bila prepovijena srpskom zastavom. Zato, ako neko samo pokuša da mi uživo, u lice, saopšti da nema Srbije bez Kosova, nalupaću mu šamare, samo tako.

Srbije nema, zato što su je srpski vladari sami ukinuli.
Srbija je uz Kosovo, izgubila kompas i četvrtu dimenziju.
Kalendar nije zaustavljen 17. februara 2008., već mnogo ranije.

Izbezumljena Srbija lebdi u prostoru, otkačena od sveta i vremena.

Ave Serbia